Приче колониста

Шесет година да смо ође дошли

Рат се заврши четерес пете у мају. Мјесеца јуна, моребит и јула, дође допис да се море насељават у Војводину и да се предају молбе за селидбу. Долазе, веле, у обзир породице погинулије бораца, првоборци, инвалиди и друге заслужне породице које су учествовале у рату.

Кад људи преда'ше молбе, оформише у срезу комисију која ће и' разгледат. Коме се селило, предаде, а комисија ријеши. То исто би за све срезове: Требиње, те Гацко, те Билећа, и тако редом. Селило се у двије партије. Прва партија оде у Банат из свије ти' срезова. Друга је била наша - за Бачку.

Четвртог децембра четерес пете дошло да се иде шестог, што но кажу, нијеси се имо кат ни спремит’! Биће сад трин’естог децембра ше’сет година да смо ође дошли (иза подне, у 9 сати). Пошли смо из Невесиња шестог децембра, баш из града. Морали смо из села ноћ прије, па на конак са фамилијама у Невесиње. Моја фамилија би на конаку на Шеовини, у Станка Мањака, а ја код Јова Малешевића (то је фамилија овог професора Душка Савића нашег, мајчина му породица). Нијесам чек'о своју фамилију пошто сам био запошљен у општинском одбору и моро сам да се тамо раздужим.

Ту ноћ пред пут жене су пекле љеб и спремале. Те отолена у град, унђе баш код нашег Јова, сада покојног, Кљакића. Није било ту зграда, ни комоције за камионе и све.

Бијаше преко стотину невесињских породица! Све сам и' ја распоређив'o да сједу у камионе и слао ик за Мостар. У једном камиону превожене су ствари, а другијем народ. У Мостару, ено ђе је гимназија, би припремљен смјештај за жене и ђецу. И ујутру - на воз! (Народ је краве догонио посебно, пјешке. И ми смо двије ође доћерали. Наше је Станко ћеро.)

Дошли ујутру сточни вагони. Те тамо укрцавали стоку, робу, народ... У онијем вагонима ладно. Ладноћа, студен... преко Босне снијег!

Седам дана смо путовали. 'Рану добијали на станицама. Дошли у Нови Сад око један сат. У Петроварадину они мос' би слаб, није се смјело преко њега, па смо пјешке прешли.

Дошли у стару станицу, е... кућемо сад? Било је Министарство колонизације у Новом Саду, које је давало распоред. Главни је био Бајалица, те Марко Зиројевић. Марка сам знао са сједница у току рата, а би и на свадби кад се женио наш Данило Кљакић, био му стари сват. Е, 'ајмо да питамо кућемо! Све се бојали у Банат ћемо. Каже: Бачка, Стара Гајдобра! Идете овдолена! Сретан народ, само кад није Банат! Пошли, а из воза се види Фрушка гора. Народ виче: Ми побјегли од планине, а опет ће нас у планину!

Стигли у Гајдобру, на станицу, те куд сад? шта сад? У дому припремили дочек женама и ђеци, храну, огрев и све. Неко би иш'о, неко не. Маса и' је отишла! Ми смо остали у вагону, и ту ноћили! Прије нас су отишли инвалиди и смјестили се (добили бројеве кућа). Основали су ође одбор и влас' са овијем ође нашијема

што су бироши у Шваба били. Би ту и Управа народније добара, главни бјеше Јоцо Јованов, а у тој комисији би и Милутин Спремо и Јово Луковић као пресједник.

Кад осванусмо - снијег, мокро! Кочијаши на санкама развазају! Дадоше ми број и улицу! Те посједај у санке, те отолен он вози, вози, те у кућу ђе је сада Милован Бошковић. Улица уска, блатњава, једва нас коњи извукли! Али куће има, а и окућнице, нуспросторије, двориште пуно свакаква алата бачава... свега.

Ама, не свиђа ми се!

Те ти ја ујутру дошо на центар, те разгледам ове четири улице, и некуд ми се свиђе ова наша. Ено ђе су сада Грубачићи, уселио се Милорад Вујадиновић, и пред кућом му би отац и, кроз причу: Добро! Здраво! Окле ви? Он ми рече да има једна празна кућа, али је дата неком инвалиду који је отишо у Ерцеговину по фамилију.

Те он са мном пође. Све закључано, само отворен прозор на овој соби, која потље би моја. У кући нема ниђе ништа! Ја уфати кочијаша и вози вамо. Фамилији рекок да товаре само оно што смо с Удрежња донијели! А Васи се свидио неки чивилук, шћде да га понесе, а ја рекок: ни случајно!

Дошли: кућа закључана, ладно, замотај се у аљине и на 'одник. Ја ти у Управу, код Јованова, те му реци да ми се фамилија мрзне и да ми се кућа откључа.

Они су покупили све кључе и повезали ик на туре (и цедуље са улицом и бројем, и кључе). Не нађе он кључ, но ми рече да има ту Швабо, ковач, и нек ми откључа калаузом. Што је сигурно, сигурно - ја тражик то написмено. Тако и би, Швабо све отвори сем излаза на таван, јер ту би катанац, то нисмо смјели отварат'. Убрзо дође и они инвалид Прстојевић са два брата, мајком и сестром. Каже ми: Што сте ви уљегли у моју кућу? Вељу му ја: Има, брате, ође мјеста свијем! Те ти он мени сваки дан: Иди ти тражи себи кућу! Те ја по селу, ама све куће заузете. Изабраше Марка Зиројевића за пресједника Мјесног одбора, и он ти мени рече 'вако: Слушај, Мирко, ја и његов (бива, тог инвалида) отац богодавни смо кумови и доста смо соли и љеба заједно појели. Отац му је чојек да га треба тражит', али он није. Пред крај рата је и приступио, и нешто га тада случајно у пету крзнуло! Ти сједи и немој ни мрднут ради тога!

У прољеће, доби он другу кућу. Министарство поновило подјелу инвалидима. И тако сам ост’о ође!

А терет је силан ови народ претурио! Рекоше, не треба ништа носит'! Изашле Швабе и све има. Ја сам нов новцат шпорет оставио на Удрежњу, а ође сам се о јаду забавио да угријем ђеци. Мучили смо се, 'одали свакуд, тражи какав пле' и Душан Радовановић ми направи одличан шпорет, да се море скуват и угријат'.

Кад смо дошли, 'ранили смо се с казана и мислили да се више никад нећемо собом 'ранит'. У задрузи је војска имала казане и тамо се кувало. Те иди од куће, те донеси 'рану. Убрзо, давали су н'акву таблицу за следовања по члановима.

Нашли смо кукуруз необран. Те, читаву зиму омладина брала ручно и смјешћавала по кућама.

Дође да се одреди пет чланова за Срески одбор у Бачкој Паланци, те на конференцији, ено ђе гвожђара би, изабраше: Милутина Брстину, Илију Штрпца (испред Босанаца), Бобака из Зеленгоре (испред Словака), Риста Појужину и мене. И потље, треба руководиоц рада у сектору од центра амо и изабраше мене, а за доњи дио села Петра Лубурића. Дали су ми коња, па сам јахо по пољу, облазио раднике.

Дван'естог фебруара - треба јечам да се сије! Почели орат', све неузорано било, те ори коњма. Дај: сиј кукуруз, сунцокрет, репу...

Добили смо наређење за оснивање задруга. Двадесет и четвртога априла четерес шесте основали смо задруге. Ми Невесињци основали смо задругу Невесињсиа пушка, по устанку 1875. године на Турке и нашијема који су први опалили пушку у њему. Билећани основаше Томановића задругу, Сточани Беловића задругу, Поповци Поповопољку задругу, а Мостарци нису шћели да се сложе па основаше двије: Вележ, и Неретву. Подијелише коње по задругама и ш њима смо радили све послове.

Ође смо оформили станицу милиције. Нашли смо доктора Бекера, Шваба, чувеног љекара. Им'о је, тада, свој ренген! Имали смо породилиште, бабицу, особље за станицу милиције; имали кудељару - друга била у Војводини по производњи и моди. Имали смо млин, и све занатлије. Све смо створили и оформили: шустере, шнајдере, сараче (да праве амове за коње), тишлере...

Пошље смо гатер, пилану, оформили. Имали школу и све што је требало! А данас, 2005, нема бабице ни у Паланци, а не у Гајдобри!

Радило се, што 'но кажу, дан-ноћ, и то све ручно (копало се, кудеља се косила српачом, репа се вадила вилама...). Вратило ик се доста, није могло живљет ође!

Сљедеће године, ујединиле се све задруге у Нову Војводину, која је до педесет и треће имала то име. Радило се у задрузи, па сваком једнако пиши надницу, и добром раднику и нејакоме. Али уведоше норме - прва, друга, трећа класа, па се по томе и плаћало. Задруга је имала 15 бригада, 14 радничкије и једну сточарску. Били смо подијељени у бригаде по улицама. Свака бигада је имала по пет запрега. Добивали смо жито, по члану 250 кила шенице. Дали су нам до два јутра башча подкућом и упољу. Давали би нам кукуруза за краве, и сламу, и то смо плаћали. Како је ко зарађив’о, тако је и плаћан на крају године! Потље није било куће да није имала краву. Па рани свиње, бикове, краве те товари на станици за Италију!

Ишла омладина и на изградње пруга, путева, градова, рудника. Ја сам 1949. отиш'о са осамдесет и четверо из Гајдобре добровољно у Бор, у рудник. Отишли смо 27. децембра, радили смо два мјесеца и трин'ес дана; били смо у Бачкопаланачкој бригади. Имо сам њемачки официрски шињел, добар, постављен, и за то вријеме нијесам га ни трипут скинуо. Мраз, мећаве... 'Рана никаква. Да нијесмо од куће примали пакете, не би се могло издржат'! Препатили, вањ тако! Бјеше и' маса из наше улице, а сад смо живи још само Миро Миљуш и ја, а до неки дан бјеше и Вељко Вуковић. Са нама су били: Обрад Ивезић, Гојко Милановић, Милан Бабаљ, Манојло Голијанин, Илија Поповић, били и Настићи из Змајевске улице, Љубица Ивковић, Аница Јањића, удата за Бошка Вуковића, Обрад Ђерић...

Други су били по пругама по Босни, једни градили Нови Београд и тако...

А, данас? Има ли 50 крава у цијелој Гајдобри? Не треба ми се ни питат - нема! И оклен ће бит добра држава? Ништа! Ни бабице, ни ђеце, ни занатлија, ни крава, ни свиња - ништа нема! Вазда је било: Богат сељак - богата држава, сирома сељак – сирота држава!

А свуђе сам био и свашта сам радио, историју би имо причат да сте шћели назад 15 година!

Заборавик ти ово рећ'. Кад смо дошли, Невесињска улица се звала Кумановска, Дучићева би Александрова (ђе су Билећани), и још ове двије: Маријина, према Новој Гајдобри (ђе су Мостарци) и Петрова (ђе су Сточани). Не знам, богами, како се зваше Сутјеска; али ту распоредише Поповце!

(Забележила Мирјана Кљакић на светог Луку 2005.)