Saturday, June 3, 2017

Чавашки масакр 1941. године

Настављајући серију масовних злочина у селима око Љубиња и Требиња, група од око 50-60 усташа из Стоца, на чијем челу се налазио Марко Катић из Прења, у сарадњи са домаћим усташама, опколила је у ноћи између 10. и 11. августа, село Чаваш, које лежи на северозападном рубу Поповог поља, и у освит похапсила све Србе из овог села, без обзира на пол и године старости. Будући да су недавно били прешли у католичанство у нади да ће их то спасити погрома, велики број Срба из села Чаваш (махом жене, девојке и деца) нису побегли у народни збег у планини Илији, јер су поверовали да им римокатолички крштени листови гарантују безбедност. Знајући шта се дешава по околним селима, и да су усташе почеле убијати Србе, један део одраслих мушкараца склонио се раније из Чаваша у народне збегове и шкрип, остављајући код кућа жене децу и старце, како су то радили вековима када је претила опасност од власти. Ни Турци ни Аустријанци никада нису дирали нејач, увек су тражили и кажњавали само војно способне мушкарце.
Међутим, у зору 11. августа усташке патроле упадају у све српске куће у Чавашу, купе сво српско становништво, од деце у колевци до изнемоглих и болесних стараца, и дотерују их пред кућу Риста Милошевића, на сабиралиште. Ту су све одрасле особе повезане жицом, прво појединачно, па онда у парове, по већ добро уходаном методу. Тек након тога, саопштили су им, са нескривеним цинизмом, да ће бити исељени у Србију и потерали их до једне веће рупчаге испод села, дубоке два до три метра, на пољу код Малих Јама. Ту су око 11 сати од њих формирали групну мету коју су пушкама, митраљезима и камама лишили живота. На крају су лешеве набацали у рупчагу и затрпали земљом, дрвљем и камењем. Потом су се вратили у село и опљачкали га. Страдала су укупно 102 лица, међу којима 54 деце млађих од 14 година. 
Од 102 убијених највише је деце, жена и изнемоглих стараца. Има доказа да су децу бацали на пушчане бајонете и тако се иживљавали. Међу убијеним било је и једно дете од 5 дана старости. У једно дете од 6 година испаљено је неколико пушчаних зрна. Дете је викало да га пусте, а усташа камом докрајчи му живот и баци у јаму. Убијене су и две жене које су били усташки шпијуни 4. августа за време напада на збег у Банчићима. С ове јаме, односно за време јутарњег хватања, побегао је Божидар Михић, дечак од 14 година. Он је једини успео побећи и за њим су усташе испалиле стотине пушчаних и митраљеских метака али ниједан га није погодио. Божидар је после два дана лутања дошао у збег Илију. После извршеног покоља усташе су отишле у Храсно, где их је за учињено дело благословио чувени дон Анте Бакула, а затим су отишли у Столац одакле су и дошли.
Три дана доцније, у Чаваш је стигла једна жандармеријска патрола, коју је предводио командир станице у Љубињу, Назиф Салман, да би испитала околности под којима је страдало српско становништво тог села, које је, као што је већ речено, било преварено. У извештају који је с тим у вези упућен 4. оружничкој пуковнији, наводи се да је то становништво, 11. августа око 11 часова, отерано у Попово поље и тамо поубијано из пушака и митраљеза и затрпано у једну јаму. По извршењу овог злочина, усташе су - каже се у том извештају – „у друштву са сељацима из мјеста Чаваша, Николом Башадиром, Бошком Скарамуцом и Николом Бером, све грчко-источњачке куће у мјесту Чавашу претресли, кофере и опрему разбили и опљачкали сав новац и све скупоценије ствари“. У извештају се даље наводи да је, према исказу Винка и Николе Бендера из Веље Међе, „у овом злочину учествовао и покусни оружник Вид Скарамуца, из Крилног окружног заповједништва Мостар, и да је исти приликом стрељања руковао пушкомитраљезом, а налазио се на петодневном допусту код своје куће“. На крају извештаја напомиње се да су, заиста, „мјештани католици из Чаваша били у договору са усташама из Стоца да побију гркоисточњаке из Чаваша и да опљачкају њихов новац и остале ствари“. Напомиње се, такође, „да је у једно дијете од шест година испаљено пет до осам пушчаних набоја, да је оно, док су га стрељали, викало да ништа није криво и молило да га поштеде, али да они нијесу хтјели (да то ураде), већ су га бацили у јаму“.
О овом стравичном злочину сачувано је и једно аутентично сведочанство. Реч је о исказу Вељка Милошевића из Чаваша, који је из непосредне близине посматрао крваву чавашку драму, која му се неизбрисиво урезала у памћење. Ево сажето његовог исказа:
Тога дана, из опрезности и страха од усташа, налазио сам се у мојој појати, удаљеној од села око 300 метара. Ноћу око 11 часова чуо сам како усташе пролазе покрај моје појате, одлазећи у правцу села. Око четири сата изјутра чуо сам неколико пушчаних пуцњева у селу, што ме увјерило да се усташе тамо налазе. Извирио сам на врата и видио групу од седам-осам усташа како пуцају за Божидаром Михићем, дјечаком од 14 година, који је успио да побегне... Ја сам тада изишао из појате и неопажено се привукао више самог села, одакле сам посматрао страшне призоре убијања, клања и мучења жена, дјеце и стараца. Најстрашнији призор који сам том приликом видио био је онај када сам угледао двојицу усташа како између себе носе дијете једне мештанке, старо свега шест дана, држећи га за ручице и витлајући га по ваздуху. Несрећна мајка је избезумљено трчала за њима, запомагајући и молећи да јој оставе дијете. Али, усташе су без милости наставиле са ковитлањем дијетета по ваздуху, а мајку ударали кундацима и шегачили се са њеним родитељским болом. Ти разбојници, лишени свих људских особина, изводили су, у својој злочиначкој подивљалости и незасићености недужном српском крвљу, стравична мучења и убијања тог незаштићеног голоруког народа. Осамдесетогодишњем старцу Ђури Милошевићу - који, због болести и старачке изнемоглости, није могао да устане из кревета - везали су конопац око врата и вукли га по земљи око 70 метара, односно све док није издахнуо.
На овако суров начин сакупили су српско становништво цијелога села (укупно 102 особе) пред кућу Риста Милошевића. Својим ушима сам слушао како ови измучени и од страха избезумљени народ моли за милост, али узалуд. Истина, усташе су им злобно говорили да ће бити исељени у Србију. Али, умјесто тога, одвели су их, повезане жицом, до једне јаме испод села. Ту су их скупили у гомилу, измакли се неколико корака и окренули оружје у њих. У том тренутку ја сам готово потпуно изгубио свијест, гледајући тај ужасан призор убијања недужних људи, нарочито дјеце, којих је било 54 испод 14 година. Међу тим жртвама налазило се 15 чланова моје породице.
Сведок на крају наводи имена осморице усташа из Чаваша, који су, по његовом мишљењу, били инспиратори, организатори, а неки од њих и најкрволочнији извршиоци овог монструозног злочина. У цитираном извештају Назифа Селмана посебно је наглашено да је међу убијеним било девет девојака, али се не каже да ли су оне претходно силоване, па онда убијене. Њима ваља додати и једну младу „скоро доведену невесту“, која је, каже се у једном рукопису, била објект групног сексуалног иживљавања насилника; тек када је пала у несвест, жива је бачена у јаму и затрпана лешевима.
После рата кости страдалника су извађене из Јаме и сахрањене у заједничку спомен костурницу, која се налазила недалеко од тог места.

Жртвама усташког геноцида у селу Чавашу подигнут споменик, али да то нису учинили званични органи власти нити друштвено-политичке организације ФНРЈ, већ преживели чланови породица чавашких жртава, уз помоћ својих сродника исељеника у Америци. Такође, треба рећи да се у материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача БиХ наведена имена 34 учесника у масакру Срба села Чаваша и то: 
Боро М. Ивана, 
Боро Л. Пера, 
Боро Л. Бошка, 
Боро Н. Вида, 
Боро Н. Мате, 
Боро Н. Бошка, 
Боро Ш. Пера, 
Боро М. Луке, 
Боро П. Мишка, 
Боро В. Пера, 
Боро Б. Марка, 
Боро М. Јанка, 
Боро М. Николе, 
Боро В. Ђура, 
Башадир П. Николе, 
Башадир Ђ. Влаха, 
Башадир П. Марка, 
Вујиновић Грге, из Бурмаза, 
Воденац-Рагуж Ивана из Храсна, 
Катић Марка из Прења, 
Паламете Н. Вида, Паламете С. Николе, 
Паламете Н. Николе, 
Паламете И. Пера, 
Паламете М. Илије, 
Паламете Л. Николе, 
Паламете Л. Марка, 
Паламете Љ. Стојана, 
Рагуж Станка из Крушева, 
Рамљак И. Вида, 
Скарамуце Вида, 
Скарамуце И. Бошка и 
Скарамуце И. Пера. 
У тим материјалима је, такође, наведено да су најкрволочнији извршиоци овог злочина били Рамљак И. Вид, Боро Н. Вид, Боро Н. Мате и Паламета С. Никола.

Мада је после злочина у Чавашу усташки логор побегао из Љубиња у Равно (то село је било главно усташко упориште у овом делу Херцеговине током целога рата), крстарење дивљих усташких хорди по љубињским и требињским селима, пљачке, појединачна хапшења, убијања и злостављања људи, жена и деце, трајаће све до деветог септембра, односно до реокупације Херцеговине од трупа италијанске 2. армије, које су - то се у интересу историјске истине мора рећи - спасиле српско градско становништво од потпуног биолошког истребљења.
На споменику у Чавашу пише ово:

Вјечна слава мученицима погинулим 11. VIII 1941.
У овом дому вјечни санак спава,
101 невиних жртава.
Покоси их рука фашистичких крвника
Од усташа народних издајника.
Спомен подиже сваки роду своме,
Читај доле ко подиже коме.
Спомен подиже преживјела родбина године 1956.

Михић
Видоје, Шћепо, Душан, Борко, Никола, Мара, Божица, Милица, Иконија, Винка, Анђелка, Мила, Ковиљка, Љепа,
Подижу Марко и Божидар и Душан и Божидар из Америке.

Мијатовић
Јово, Вељко, Михајило, Момчило, Спасоје, Сава, Мара, Софија, Драгица, Љуба, Зора, Милица, Неђељка, Велка, Славојка, Радојка, Даринка, Цвија, Мара, Сава,
Подижу Максим, Ђуро и Милан,

Милошевић
Ново, Данило, Миладин, Миливоје, Мара, Јања, Фимија, Даница, Милица, Дана, Вука, Јованка, Цмиљка, Радојка,
Подижу Вељко и Максим из Америке.
Мирко, Лазар, Даринка, Сава, Анђа, Радојка, Љуба,
Подижу Перса и Драгиња.
Јово Спасоје , Мара, Дана, Радојка,
Подижу Ново и Лука из Америке.
Никола Милосав, Анђа, Винка, Перса,
Подиже Милица.
Ђуро, Бранко, Милојко, Милан, Анђа, Сара, Стола, Анђа, Милена,
Подиже Вида,
Јово, Максим, Обрен, Анђа, Сава, Подиже Мара, Ристо, Ђорђо, Милан, Неђо, Риндо, Стана, Дара, Душанка, Нада, Миленка,
Подиже Рајко, Даринка

Милетић
Драго, Витомир, Стоја, Мара,
Подиже Свето, и Чедо.
Обрен, Ђуро, Миленко, Славко, Аница,
Подиже Мара.
Милица ,
Подиже Милан и
Љуба
Подиже Трифко.

Пивац
Илија
подиже Вељко Милошевић.


Споменик су Хрватска војска и ХВО-а минирали крајем марта 1993. године. Село Чаваш је тада потпуно опустошено и спаљено, а становништво је протерано. До сада су се у село вратиле само два старачка домаћинства, Милошевића и Мијатовића. Остаци споменика су пренети у манастир Тврдош, недалеко од Требиња.  

No comments:

Post a Comment